Доба “буре и стреса” обележено контрадикторним тенденцијама, турбуленцијом и емоционалном амбиваленцијом, чији узроци леже у биолошким и физиолошким променама организма.
Адолесценцију или младалачко доба карактеришу три веома значајна момента: физиолошки развитак, психолошки развитак и социјални развитак. У овом периоду долази до наглог телесног развоја који почиње са једанаестом годином и смањује се нагло тек у шеснаестој години. Долази до пораста телесне тежине, висине, сазревања сексуалних органа, јављања секундарних полних карактеристика…
Проблеми у том периоду нису изазвани једино, а обично ни првенствено сексуалним сазревањем. У то доба се развија веома интензивна тежња за независношћу, самосталношћу и жеља да младић или девојка буду прихваћени као равноправни судионици у разним односима. Постоји, међутим, зависност од родитеља и средине и неизбежност да се прихватају њихови захтеви, а не постоје потребни психолошки услови (искуства, изграђени ставови, формиране личне карактеристике, знања…) за пуном самосталношћу и независношћу. Даље, често је потребно у том периоду определити се за занимање, иако не постоје сви услови да се донесе одлука у складу са стварним интересима и могућностима младог човека.
Адолесценција је период у коме настају и значајне промене у интелектуалном, социјалном и емоционалном развоју. Развија се формално операциона интелигенција, како каже Пијаже, а карактерише је развијеност оперисања апстрактним појмовима и развијање хипотетичко-дедуктивног мишљења, способност да се из замишљених претпоставки изведу разне логички могуће последице. Развијени интерес за друштвене проблеме и формирање многих нових социјалних ставова подстичу адолесцента да користи развијене интелектуалне способности размишљања и закључује о друштвеним питањима, људима и односима међу њима – изводећи из претпоставки идеје за које се веома емоционално везује. Истовремено се уочава да у животној стварности нема те доследности која се јавља у идејама, да постоји раскорак између постојећих прокламованих принципа и вредности и стварног понашања одраслих.
У социјалним односима долази до успешног успостављања социјалних комуникација, дубљих и трајнијих пријатељстава. Положај у групи и успостављање социјалних контаката постаје још значајњије него у претходном периоду развоја. Мишљење групе постаје меродавно док се ауторитет одраслих занемарује. Отпор према ауторитету, изазван већ интензивном жељом за независношћу, доводи услед тога до критичког става не само према родитељима него према одраслима уопште и институцијама које су створили и одржавају. Живо се тежи да се нађу схватања која обећавају остварење онаквог друштва и онаквих односа који се сматрају бољим од онога у коме живи млад човек. Неуспешност у социјалној интеракцији може довести до емоционалних сметњи (незадовољство, осећање мање вредности), а може и упућивати на постојање емоционалних сметњи.
Емоционални развој карактерише постојање широког дијапазона осећања, брзе промене расположења и често присуство емоционалне напетости. Емоционално испољавање зависи од биолошких и социјалних чилилаца. Темпреамент одређује јачину, учесталост, трајање и афективни тон емоција. Пријатељски наклоњена околина, посебно добри породични односи и разумевање родитеља развија емоционалну стабилност и сигурност у понашању.
Чест извор напетости и сукоба са околином је потреба за самосталношћу и независношћу потенцирана физичким и интелектуалним развојем. Зависност од родитеља ствара повећану осетљивост, напетост и потенцира адолесцентну кризу.
Школа је значајан чинилац у емоционалном развоју ученика. Школа делује својим захтевима, који ако су непримерени потребама и могућностима ученика могу бити извор фрустрација.
Однос наставника према ученицима такође је значајан за емоционални развој ученика (познавање развојних карактеристика уопште, познавање емоционалног развоја ученика и разумевање њихових емоционалних проблема, однос који карактерише праведност, љубазност, добро расположење, уважавање личности адолесцента, правилно одмерена строгост).
Повољан утицај на опште емоционално стање адолесцента има успех у школи и слободним активностима. По правилу, успех у школи и слободним активностима доводи до прихваћености од стране другова и наставника, признања околине и јачања самопоуздања. Међутим, надпросечан успех у школи не мора да буде знак емоционалне адаптираности и задовољства детета. Уколико је ученик опсесивно заокупљен школским успехом, захтеви школе непримерени, очекивања родитеља нереална, а организација школског живота крута, последице по емоционални живот могу бити веома негативне: анксиозност, депресивност, психосоматске тегобе, фобично реаговање, чак и покушаји самоубиства. Ово је нарочито изражено ако од школског успеха зависи упис у жељену школу или факултет.
Доношење професионалне одлуке такође може изазвати тешкоће у емоционалном развоју ученика. Непознавање сопствених способности и могућности, непознавање фактора значајних за избор занимања, тешкоће у усклађивању интимних жеља са сопственим могућностима И друштвеним потребама доводе до недоумица и колебања која често имају за последицу емоционалну напетост и осећање несигурности у односу на будући живот и рад.
На емотивни развој утиче и прихватање сопствене полне улоге и правилно схватање полности и њене улоге у животу појединца.
ПОРОДИЦА АДОЛЕСЦЕНТА
Адолесцент себе види као одраслог и зрелог у сопственој породици, интензивно се опире свакој врсти ауторитета, а нарочито родитељском и школском, установљује навике одраслих и тежи да око себе окупи групу вршњака истомишљеника који су његов једини критеријум за тестирање нормалности понашања. Истовремено, свет одраслих га запљускује захтевима који врло често превазилазе могућности његовог развојног ступња, а парола »ја могу променити свет« са којом живи, све ређе наилази на потврду. Контрадикторност спољашњег и унутрашњег адолесцента врло често интензивно фрустрира и доводи га у паралишуће стање обојено очајем и доживљајем потпуног неразумевања околине. Овакво свеукупно стање, које се јавља на пола пута између детињства и одраслог доба, тзв. криза идентитета, је нормално развојно стање за које је једини лек време које ће протећи… У међувремену потребно је помоћи младом човеку да не крене странпутицом кроз пружање подршке, давање савета, можда и психотерапијом.
Истовремено са дететовом адолесцентном кризом и остали чланови породице пролазе кроз сопствене животне кризе. Породица се налази у фази кумулативног животног стреса. Родитељи су у изазову средњег доба (климакс, врхунац каријере, кризе у партнерском односу...), а родитељи претходне генерације у кризи старијег доба са проблемима око пензионисања, болести, па чак и смрти.
С обзиром на новонастале околности, породица бива подстакнута на читав низ промена и то на нивоу породичних односа и редоследа понашања у породици. Адолесцентни члан породице мења свој положај и добија више слободе и аутономије. Ова промена подстиче нова прегруписавања, преиспитивања породичне лојалности, приписивања нових улога… Постепеност интегрисања развојних потреба појединих чланова породице и поступност у формирању нове заједничке реалности доводи до тога да осећај губитка, страха и туге што нешто пролази, а ново неизвесно долази, буде мање застрашујући за појединца и породицу.
Породица са дететом у адолесценцији налази се у тзв. развојној породичној кризи. Овај тип породичне кризе повезује се са губицима током промена које породица сусреће на свом животном путу. Свака фаза животног циклуса је потенцијална критична тачка уколико се породица не прилагоди развојним потребама својих чланова.
Породица са адолесцентним чланом је једна од потенцијалних кризних тачака. Разлози су у томе што се пред породицу постављају високи захтеви за променама, што се адолесценција сматра изузетно осетљивим животном фазом у индивидуалном развоју са могућим кризама идентитета и потенцијалним симптоматским понашањем.
Најчешћа манифестација кризе је симптоматско или маладаптивно понашање адолесцентног члана породице и то било кроз кризу идентитета или појаву психотичних, психосоматских реакција, алкохолизма, наркоманије, неуспеха у школи итд.